Bratislav LJ U B I Š I C likovni kriticar
Slikar koji razmišlja
Vojvodanski pejzaž je uvek imao svoje portetiste koji su zaljubljeno cuvali njegovu neobicnost i lepotu. Neko je to lazurnim slikama uspevao, a neko pastozno. Kod jednih bi se nebo dominantno nadvilo nad suncem obasjanu zemlju, kod drugih je zemlja pokazivala svoju elementarnost – onako masna i raskvašena delava je mitski. Opet, bilo je zaljubljenika u njene reke, izmaglice i zidove od drveca. Naravno, bilo je i ima ih koji slikaju vojvodansku prašinu, orace i guske, pecaroše i bekrajnu dolinu snegom pokrivenih polja. Jednostavno, Vojvodina je opevana slikama baš kao i u stihovima, ili prozi. Dovoljan je izazov da se moderni likovi stvaraoci pozabave njome i da primene novotarije koje su nastale negde u belom svetu.
Jedan od takvih koji razmišlja o onome šta je video i pokušava da sacuva od zaborava jeste Ivica Kovacic Štifla. Završio je likovne škole Beogradskog likovnog kruga, pa mu je to pomoglo da složenost slikarskog delanja usvoji i da njime ovlada. Njegove slike su sveže, kompozicije deluju kompaktno i artikulisano. Nema patetike niti improvizacije koja bi bila opšte mesto. U kompovanju se služi dijagonalama, kojima površinu platna razgraduje i daje joj dinamicnost. Prvi plan je pokadšto pretvoren u znak: redukovanje motiva je potrebno kako bi sa drugim planom istakla dramatika i definisala atmosfera. Naravno, i upotreba jarkih i jakih tonova je u saglasnosti sa zamišljenim. Pomalo zbunjuje koliko ovaj slikar vešto sprovodi ideju i kolio mu je uspešna realizacija.
Kao i kod mnogih savremenih slikara i ovde se postavlja pitanje da li umetnik obmanjuje sugerušici jedan vid prirode i stvarnog. Pitanje koje je vecito kada se govori o slici i slikarstvu. Realnost slike kao objekta i realnost onoga što je slikano i objektivno postoji – stalno su u sukobu. Isto je i sa recima, koje teško obuhvataju ono što hoce da obeleže. Uvek ostane nešto neobuhvaceno i propušteno necem drugom. Pitanjem koliko je boja mocna da materijalizuje i da bude druga vrsta cinjenice, svakako da zavisi od slikara. Od slikara zavisi i može li iluzija prostora, sugestija trece dimanzije, da zameni pravi prostor. Mogu li crteži i simbolika da budu stvarnost, simi ono što to jesu sami po sebi. Najzad, tu je i potreba da se postojeca senzibilnost preobrati u racionalnost i da kao znak postane cinjenica o vremenu i materiji. Dakle, ni malo lak zadatak je pred slikarem i stalno postavljenje pitanja koliko je on uverljiv, koliko je tacan i koliko je u svemu tome svoj i autentican nije nešto što se može i trena zanemariti.
Ivica Kovacic Štifla u ovoj vrsti problematike ima svoje mesto i njegovo delo mnogo toga dokazuje. Najpre, da se radi o stvaraocu koji ne luta i malo toga prepušta slucaju. Njegov temperament i smislenost uspešno artikulišu videno u sliku koja ima život i sve predilekcije da traje. Prostor koji slika nije samo ideja, vec je i podsecanje koje prerasta u cudesnu gradnju o postojenje dveju priroda – prirode stvaroca i prirode objektivnog sveta. Dalje, kada artikuliše kompoziciju, to cini uverljivo i dopadljivo. I ono što je najvažnije njegove slike nemaju narativnost i, s druge strane, nisu puka dekoracija. Da ponovim: to su jasne misli i mudro razumevanje. Kada se laca simbolike, to cini precizno i lako otklanja ''pretrpanost'' i opširnost. Njegova slikarska retoricnost ne opterecuje i posmatraca lako vodi.
Ivica Kovacic Štifla je primer umetnika koji je sebe izgradio i koji se odlucno snalazi u mnogim zamkama koje slikarstvo kao umetnost nosi. Pogotova moderna sa svojim menama, cestim i neocekivanim.
Beograd April 1995.
