Vasilije B. Sujuć Likovni kritičar
Slika je uvek, veliki izazov i za onog ko je stvara, ali i za onog kome je upucena. To Ivica Kovacic Štifla dobro zna. Svestan je da ne sme da razocara one koji ga prvi put srecu, ali i one koji ga znaju i prate njegov rad. Ovakvo svoje verovaje prezentvao je u Galeriji ''Lazar Vozarevic'' još 1984, godine na izložbi povodom deset godina izlaganja.Vec tada je predocio da se ne opredeljuje za jedan nacin likovnog mišljenja, vec da uporedo negije i želi da pomiri i cisto figurativno sa apstraknim sadržajem u kome se oblici utapaju jedan u drugi.
Zato nije bez znacaja skrenuti pažnju da u umetnosti postoje i oni koji su se opredelili za istraživacki put, a takvima pripada i Kovacic, koji žele da odgonetnu veliku tajnu koja se zove slika. U tom istraživanju kretao se, vracao na predeni put da još jednom proveri, da utvrdi, šta je uradio i šta ga to tera i nagoni da nešto napusti zarad neceg drugog, još neispitanog, još uvek nepoznatog.
Takva upornost godi, a nekolicina njegovih pejzaža bi mogla da ilustruje tu upornost. ''Pejzaž'' 1989. godina sa uzburkanim planinskim predelom apstrakno konstruisanim, a nad njim smirenom cistom bojom neba, ciju mirnocu narušavaju samo tonski prelazi, govori da Kovacic nedaje prednost apstraknoj kompoziciji. U druga dva 1990. godine predstavljaju ga kao umetnika koji se nije u potpunosti opredelio. U prvom, od ova dva pejzaža, širokim potezima naglašava predeo koji je sav u ritmovima koji se krecu cas sleva na desnu stranu platna, a cas obrnuto. Sve, to ponovo, smiruje nebom ciste i jasne boje istog inteziteta. U drugom pejzažu, iz iste godine, sve je uzburkano, tlo je razbijeno ritmovima guste paste a nebo postaje nebo na kome se ogleda kao i istraživac cistog apstrktnog, cak akcionog slikarstva.
Takav pristup Kovacic neguje i u pejzažu iz 1991. godine, ali gestualno i akciono raste. Pasta je gušca i dobija na taktilnoj vrednosti. U ova cetiri pejzaža se jasno ocituje borba i razmišljnje da li da se upusti u avanturu gde bi težnja ka cistom slikarstvu oduzela prepoznatljivost motiva. Cak se na jednom pejzažu iz 1994. godine cini se da Kovacic odlucio ka apsraknom gradenju slike. Sve je tu uzburkano, sukubljeno a snažna unutrašnja dinamika koja izbija na površinu govori da je pred nama jedan od ovih umetnika koji pronice u dubinu znacenja slike.
Slican proces može se pratiti i na nekolicini njegovih urbanih pejzaža u kojima dominira njegova urbana konstrukcija. Prvi na koji mislim je veduta kubisticki doživljenja i gde izvore treba tražiti i kod Sezana i kod Pikasa i god Klea. Ali to nije ni Sezan, ni Pikaso, ni Kleo vec Kovacic koji je možda i nesvesno ujedinio sva ova tri razlicita mišljenja na jednom platnu i doveo ih u sklad iz koga je izbio cist precasni seoski pejzaž kuca sa belim fasadama.
Negde izmedu ove dve grupe pejzaža, o kojima sam do sada govorio, nalazi se interesovanje kojim je Kovacic pomirio dva nacina mišljenja slike. To je kompozicija iz 1995. godine koja raste piramidalno i na svakoj nalazimo pasaže onog uznimerenja iz prve ali i geometrijsku konstrukciju platna iz druge grupe pejzaža. Zato što se njima ocituje put istraživanja oni su karakteristicni za odgonetanje slika ovog umetnika.Tu samo nacne problem i ostavi ga, da bi se nekom drugom prilikom vratio i probudio ga. Redukovace tada sve suvišne podatke koji opterecuju sliku i njen sadržaj, ali ce ubaciti nove koji ce sliku konacno iznutra ozraciti. A kad to uspe delo postaje komletno, kao i njegovi pejzaži.
Beograd April 1995.
